У ку­ћи у ко­јој сам од­ра­стао по­ли­ти­ка ни­је по­чи­ња­ла на те­ле­ви­зи­ји, не­го за тр­пе­зом. До­вољ­на је би­ла јед­на вест, јед­но име, јед­на оче­ва ре­че­ни­ца из­го­во­ре­на као пре­су­да, па да у ме­ни про­ра­ди она мла­да­лач­ка по­тре­ба да оспо­рим и оно што раз­у­мем и оно што још не раз­у­мем. Ро­ди­те­љи су го­во­ри­ли да др­жа­ва мо­ра да се чу­ва. Ја сам пи­тао ко ће чу­ва­ти чо­ве­ка од др­жа­ве. Они су ве­ро­ва­ли ис­ку­ству, a ја сам сум­њу сма­трао до­ка­зом ин­те­ли­ген­ци­је. Да­нас ви­дим да смо, сва­ко на свој на­чин, бра­ни­ли исто: пра­во да се жи­ви без стра­ха. Мла­дост има јед­ну ве­ли­чан­стве­ну ма­ну: она не зна ко­ли­ко не зна. За­то је и хра­бра и опа­сна. Та­да чо­век ве­ру­је да су ком­про­ми­си сла­бост, стр­пље­ње ку­ка­вич­лук, а ту­ђе ис­ку­ство по­ку­шај да му се оду­зме бу­дућ­ност. Сва­ка ге­не­ра­ци­ја ми­сли да је пр­ва от­кри­ла не­прав­ду и по­след­ња ко­ја има сна­ге да је ис­пра­ви. А он­да вре­ме, тај про­фе­сор без ка­те­дре, по­ка­же да свет не­ма са­мо јед­но тач­но ре­ше­ње.